ZEMLJA GURMANIJA Jakobova kapica, Cappesante, San Žak ili Sveti Jakov - sveta školjka za prste polizati kojih je nekad u moru bilo puno!

E da, uz našega lipoga i dobroga „San Žaka“ iliti Svetog Jakova, među starijom ronilačkom šibenskom populacijom (iako nas je sve manje) ima svakakvih priča. Trebat će ih zapisati. Jednu od njih ispričao mi je jedan još stariji od mene. Zamislite, poštovani čitatelju star li je, a ja sam, evo, napokon u penziji.

A radi se o tome da je tamo negdje 60-ih godina u moru bilo masu Žakova. No, nitko ih nije baš ni vadio ni kuhao ni spremao. E, onda se taj moj prika na moru sreo s nekim Nijemcima koji su ga pitali ima li San Žaka kod nas. Neću odavati poštu jer ih još tu ima. Naravno, izronija mu je punu vriću i dobio 100 markica. Bogatstvo. Tuklo se i prstace i svašta nešto. Onda je gospođa Njemica mom priki spremila Žaka i ovaj nije mogao vjerovati koliko je to dobro. Tada je pomalo krenilo školjkaštvo.

Nekad simbol hodočasnika, danas simbol kulinarske profinjenosti

A svaka školjka ima svoju priču. Eto, Jakobova kapica postala je znakom Svetog Jakova i simbolom hodočasnika, a na Putu svetog Jakova – Camino de Santiago bila je znak prepoznavanja. To je i danas, ali je i simbol kulinarske profinjenosti. U gastronomiji su visoko cijenjene zbog svog nježnog, slatkog, podatnog mesa, koje traži pažljivo kuhanje.

Nalaze se diljem Mediterana na pješčanom i šljunkovitom dnu. Zovu ih i cappesante. Krasile su plašteve hodočasnika simbolizirajući duhovno pročišćenje. Moramo svakako napisati kako Jakobova kapica traži jednostavnost, jerbo je ona zvijezda sama po sebi:

Kratko pečenje na maslacu, malo limunove korice i malo ekstra djevičanskog maslinovog ulja. A kad se posluži navojoj školjci, svaki zalogaj postaje svečanost.

Nadam se poštovani čitatelju da Ti nije predug tekst i da ga gospodin urednik neće puno rezati, ali moram još nešto napisati. Još jednu anegdoticu iz Tribunja.

Kažu da je jedan barba Roko govorio da su „kapesante ka žene – ako ih predugo mučiš, uvride se“. Onda je jedan mladi kuhar iz Zagreba došao kod njega u konobu i počeo ih kuhati na „francuski“ – s kremama, umacima, tartufima. Kažu da mu je onda barba Roko prišao i šapnuo „Ajde sinko, pusti kapesantu da prodiše, da more progovori. Njoj ne triba šminka, nego ulje i poštovanje“. I uzeo je školjke i napravio po svome. I nikad bolje nisu bile!

E, moram vam napisati i za ove šta su na slikama. Jedne mi je spremija moj mladi, nažalost pokojni prijatelj Frane. Samo ulje i malo sira domaćega ovčjega, a na jedne je stavija i malo pomidora. Ove druge sam spremio ja (možda bi se barba Roko malo naljutija) – Očistio, dodao tanku fetu masla, ulja maslonovog i naribao parmezana. Stavio u špaker na 180 jedno pet minuta dok sir ne porumeni. Onda dodao još konjačića. U špakeru još par minuta. Ajme lipote. Meni ovo ide u prvih 5 spiza. Eto, morat ćemo još na ovu temu.

A šta da vam kažem, osim toga da smo okruženi blagodatima koje treba ponekad sebi priuštiti. Jerbo, ća smo na ovom svitu...?

Željko Krnčević